Vjeverica ST
|
ne znam odakle da počem. Već 2 dana ne pričamo, onosamo ako nešto slučajno treba po kući i to je to. Kulminiralo je prije 2 dana kad smo bili kod moje prije. Ona neudana, radi. Ja čekam 2.dijete, još završavam fax, naravno ne radim. Osijećam se grozno što ne radim, frustrirano, nisam to tako planirala, fax je pri kraju ali nikako da se završi.....Grozno se osijećam jer ga moram pitat pare i njegove molit da mi čuvaju malog dok učim. Nekidan mi je rekao da sam prasica, navodno od milja, mada sam mu rekla da me smeta. Udebljala sam se 10 kg u 6ipo mj trudnoće, ao on prijinoj mami kaže da sam se udebljala 12 kg i da ne smim jest tortu, da pazim na šećer. Ispred mene! Moga je to smao meni reć. A oni kao da su se naslađivali što me on sprda.A inače mi svi govorre kako sam mršava i lijepa trudnica, da je "sve išlo u stomak"(i u grudi, ).
Kad je prija otvarala poklon, on kaže -vidi šta smo ti kupil. Mislim, one naravno dao novce, a ja kupila. I on kaže - neko da lovu, a neko ima ukusa za kupit dar.
Navodno ga je počelo živcirat što ja ljudima kupujem pklone, za babine, rođendane, posjete i budu lijepi, ali on je to financirao a ostaje u sjeni, kao ja sam samo odabrala....I nekidan mi tako kaže da ja glumim Majku Tereziju dok on tamo zarađuje i muči se.
Jučer mi dođe prija, a on da kako sam se zaoblila, da sam živčana...A prija, koja također nema djecu, (a u braku je i još ne planira jer traži posao.......), samo njega cijeni i s njim razgovara...kao on zarađuje, on je u svijetu posla, ja tamo peglam, perem, kuham, radim marelade i pečem kolače i pričam s malim, ukratko zaostala kućanica (mozak mi je uistinu ograničen sad i to me frustrira) i ne cijeni baš moj trud po kući....Kad joj još svekrva čisti i nema dijete. I još me ispred njega pita- i kako ti provodiš dane, šta radiš, je li ti dosadno?
Ja nisam mogla virovat šta me pita, samo sam rekla - jel me ti to zezaš?
Posli nije niti pričao sa mnom, samo oko malog (što je živo čudo, jer obično posli posla ode leć ili nešto radi na kući ili ode nekim poslom...). Vidim da imitira moje ponašanje s malenim, sve šta mu ja govorim. I mislim u sebi, vidiš kako sam ipak korisna, ja odgajam to dite, ja unosim život u tu kuću. A niko to ne cijeni.
On tvrdi da ja ne cijenim što se on muči, a kasni plaća, i još nešto mojima pomaže, da sam nezahvalna...Ja tvrdaim da me ne obadaje i da zaboravlja da sam trudna, da mi ne poklanja pažnju, da me ne voli...Ne znam baš, znam da me voli, valjda. Ali ne pokazuje osjećaje, ne poklanja mi pažnju, uzima me zdravo za gotovo.
Pogotovo poludi kad gledamo Raymonda, ja tvrdim da je isti on, a ja Debra.
Njegovi prijatelji i žene su svi gotovo na njegovoj strani, svi kao indirektno poručuju dobro ti je kako je drugima......A i neke moje prije mu se ulizuju kao i mi bi takvog muža...Većinom su neudane i nemaju djece.
Zapravo, niko me ne razumi.
Mama me utješi, ali oni imaju svojih problema, daleko su i nisu mi generacija.
Jedini koji me uvijek podržavao i razumio je moj brat. S njim oduvik mogu razgovarat, podržava me i jako je pozitivan, razveseli me, žao muje kad me vidi tužnu i pokušava nekako utjecat ali ne može i nes smi..Naim, muž je malo ljubomoran na taj naš odnos.
Znam da moram bit sretna što imam prekrasnoga sina, zdravog, istrog, sve sve, što mi je trudnoća uredna, na stranu klasične trudničke tegpbe.... Ali eto, nas dvoje nikako na zelenu granu, ona stvarno puno radi, napokon smo uselili u novu kuću, ali sad mu prijeti otkaz i nervozan je...Ja i moja trudnoća i fax smo tu negdi..Kao pita me kako si, nekad mi (loše) izmasira noge i još pokoja sitnica...Ali to mi je malo. Hoću ljubav, pažnju. A on je hladan, teško to pokazuje. Malo priča.
Pitam se što nas je povezalo i do kad ću tako...
Nekd u ljutnji kažem da ću ga osavit kad se zaposlim, a i on sam to nekad reče...I kaže- danas žene imaju previše prava, ostavit ćeš me....
Ne znam, ništa nije crno-bijelo. Stalno problemčići. Mali piški noću pa se budim. sad sam se i navikl ne spavat, što zbog misli i stresa, što od trunoće i malog...A po danu radim po kući i učim. I onda me neko pita šta radim po cile dane......
A muž cili sritan na tu izjavu.
ipa naša patrijarhalna Dalmacija. Volim je,i znam da je drugdi gore i teže , ali dođe mi da skupim dvoje dice i odem u Ameriku.
Tužna sam, evo čekam brata da uz sve ove obaveze dođe nakon 100 godina.....
Tužna sam.
Neki nam možda zavide, a ja patim i frustrirana sam.
Utješite me.
_____________________________
U dobro vjeruje samo malo onih koji ga čine
|
ti je sve gore teže ružnije,ko 100pmsova 
Odštampaj
