ribica1
|
Evo drage moje ja ću vam ispričat cijelu moju pričo o mojoj trudnoći. Nažalost nije dobro završilo, al možda moje iskustvo nekome pomogne. Ja znam da sam u mnogim vašim pričama i iskustvima prikupila dosta korisnih informacija pa stoga i ja želim svoje iskustvo podijeliti sa vama. Nakon dvije godine pokušavanja da ostanem trudna shvatili smo da je negdje problem i krenuli na preglede, koje smo mogu reći sve brzo obavili i dok još nismo ni bili svjesni što se događa bili smo naručeni za prvi IVF postupak u Rijeci kod doktora Vlastelića. Postupak prošao super i ja od prve ostala trudna i to više ni manje nego sa blizancima. Uglavnom trudnoća sve ok, bez nekih problema sve do 21. tjedna kad mi se pojavila sukrvica. Naravno odmah kod svog dr. koji je vidio da mi se cerviks u roku od tjedan dana sa 37 mm smanjio na 27 mm i zbog toga je došlo do te sukrvice. No ostalo je bilo ok pa nećemo radit paniku već strogo mirovanje i za par dana ponovno mjerenje cerviksa. Na ponovnom mjerenju cerviks je na 27 mm al preostrožnosti radi šalje me dr. u bolnicu da vide oni šta i kako dalje s obzirom da su blizanci u pitanju. Provela ja cijelo dopodne u bolnici na pregledu al uglavnom šalju me doma na strogo mirovanje i kontrola za 2 tjedna. Javim ja to svom dr. kaže on ok, al ipak dođi ti meni drugi tjedan za svaki slučaj da on ponovno izmjeri. I došla ja kad ono cerviks već na 22 mm. Ponovno ja u bolnicu, ovaj put zaprimljena na odjel, rade mi sve pretrage, krv, urin i ostalo da vide da li će me šivat ili ne. E onda zašto bi bilo jednostavno kad može bit komplicirano… Došli nalazi, bakterije, upale i ništa od šivanja jer je preopasno a i glavica bebe je jako jako nisko. I opet ja nakon noćenja u bolnici sa 28.12. na 29.12. doma na strogo mirovanje pa do kud izguram –izguram. Nisam dugo gurala…sa 31.12. na 1.1. opet neko krvarenje, ali smeđe čak i crno u komadićima, ne znam kako vam to opisat, pa malo ima pa nema, ne znam kud u bolnicu il ne?!Zvala dr. u bolnicu i kaže on ako nema friške krvi i ako ne boli miruj i budi doma jer nije dobro da se vozikam puno. No 1.1. počelo mene nešto bolit, ja luda jer ne znam šta je, e kad sam skužila da se ta bol ponavlja u pravilnim razmacima nema više čekanja put pod noge i u bolnicu. U bolnicu sam zaprimljena 1.1. oko 18,00 sati, dali mi infuziju da mi pokušaju zaustavit trudove, povadili krvi i urina i čekanje…Malo se to kao smirilo čak sam sat – dva odspavala al ujutro opet sve jače i jače i češće i češće. Uspjela se ja nekako dignut sa kreveta oko 13,00 do wc-a a kad tamo iz mene izašla dva komada velika ko mandarine crvene krvi ko jetrica. Ništa zovi sestru ona brzo samnom kod dr. on gleda , kima vidi da je to to al ipak ajmo još infuzije pa možda se smiri. Al ma kakvi mene boli, ja urlam, one sirote žene šta su na čuvanju trudnoće gledaju sve u strahu u mene a ja luda… Stiže mm, skače oko mene (reko mi je kasnije da sam mu sve prste polomila kako sam ga stiskala hi hi hi), vidile sestre da tu više nema čekanja, zvale dr. i mene skupa sa krevetom voze još na ultrazvuk da vide kako bebice stoje u kom su položaju, svi živi se uzletili oko mene, a dr. kaže brzo ju vozite u rađaonu jer ona će nam tu rodit…moj mali Luka već krenuo… Mene na tom krevetu voze u rađaonu, usput mi dali da nešto potpišem, a ja sva nikakva kaže mm samo sam vikala «vadite to više iz mene, ne mogu više!!!!!». Ja se toga ni ne sjećam. Uglavnom nekim liftom ja s tim krevetom došla u rađaonu, prebacili me na stol, babica me pregledala, pitala kad sam pišala zadnji put, a ja velim gospođo moja ja vam ne znam kolko je ni sad sati a kamoli da znam kad sam pišala, i ništa puk kateter i isprazni ona mene. Ostalo šta ide prije poroda, kao što je klistir, brijanje i ostalo ja sam preskočila. A zamislila si ja kako ću kad budem išla rodit bit fino otuširana, idepilirana, uređena, al figu ništa od toga, došla ja dole smrdljiva i čupava ko majmun!! I tako ležim ja sam u tom boksu dođe babica i pogleda me i kaže «e to je to idemo» kad ono odjednom sto doktora oko mene, babica, inkubatora, ma sto čuda imala sam osjećaj ko da sam u svemirskom brodu. I cijela ta svita bulji u moje međunožje a jedan mladi siroti ginekologić sav neki nježan, gladi on mene po ruci i veli «sve će bit dobro, sve je u redu, bit će dobo» a ja urlam «šta će bit dobro, kako može bit dobro, ne može bit dobro tek sam u 5. mjesecu trudnoće!!!!» Uglavnom nije meni trebalo nikakvih dripova ni gelova, mali Luka je izašo van ko metak, ja malo stisla i on vani i plače, cure moje on plače al to vam je ko da mačkica mala mjauče, tiho i nježno…Nisam ga ni vidjela jer su ga odmah vozili na neonatologiju. I onda mir, sve stalo, ništa ne boli…dali mi drip, dr. drži ruke u meni i tako smo se mi 10 minuta gledali…pita on jel osjetite šta, ja velim, ne, kaže on ni ja pa za minutu opet pita on, opet isto, ništa…i tako 10 minuta, onda je on malo nešto osjetio al je reko nemamo više vremena čekat idemo na horuk, vi stisnite a ja ću vuć…ma užas, a Eni je išla na zadak van… I tako ja dva ili tri puta stisnula ko luđak on povuko i pljus- sve je vani…Enica nije plakala i isto ju nisam vidjela jer su ju brzinom svijetlosti odveli na neonatologiju. I kad sam mislila svemu je došo kraj evo babice i kaže ajmo sad još posteljicu a ja već luda…mislim si pustite me više na miru…ajd odradim ja još i to i kad ono stižu neke dvije tete s nekim aparatima spajaju me na nešto i kaže dr. sad ćemo vas malo uspavat da vas počitimo i zašijemo…uff napokon…zatvorite oči i nema me..Probudim se ja sve gotovo, osjećaj ko da lebdim, ma super…I tako ležim ja u rađaoni, pokrili me bijelom plahtom, ugasili svijetla i otišli oni…a ja si mislim koji je to sad vrag, šta sam umrla..ležim, bijela plahta nikog nema..luda, ka dono prolazi neka sestra i kaže tu će te sad ležat 2 sata pa na odjel…ok mislim si ja al mogli ste mi bar čarape dat, smrzle mi se noge. I napokon ja smještena na 5. kat, puštaju muža k meni, on je prije toga bio vidjet bebe, bio malo sa mnom i poslije ostala ja sama u sobi ko ćuk, nigdje nikoga…uf to mi je bila najduža noć u životu. I tako moj Luka rođen je 2.2.2011. u 15,59 sati dug 31 cm težak 580 grama, a moja Eni u 16,15 sati, duga 28 cm a teška 520 grama, u 23 +4 tj. Ribice male…. Nažalost znate da nije dobro završilo, agonija je trajala punih 17 dana al o tome ću vam pričat drugom prilikom jer sam sad već pretjerala. A također vam obećajem priču o doživljajima sa 5. kata jer to vrijedi čut…sve si mislim napisat priručnik «Kako preživjeti 5. kat u Riječkom rodilištu!» Za odjel Neonatologije sve pohvale, svaka im čast! Cure koga nešto zanima, il treba savjet slobodno pitajte, a ostatak priče stiže uskoro obećajem! Pusa svima!
_____________________________
Moja dva anđela......
Luka i Eni - 02.01.2011.
Čuda se događaju...
I moje malo čudo je tu - 10.12.2011. Dora
|
Ringeraja.hr koristi "kolačiće" za pružanje boljeg korisničkog iskustva, praćenje posjećenosti i prikaz oglasa. Postavke prihvata kolačića podesite u vašem internet pregledniku.
Saznajte više.
Odštampaj
. Samo ću reći: stvarno je potrebno puno srca i hrabrosti za proći ovakvo nešto i zadržati pozitivan stav. Nijedna majka ne treba proći ovakvo nešto...
....ali vidim da si ti ogroman borac i da ćeš naći načina kako preboljeti.... 
je da što prije idu na drugu trudnoću, mi smo evo u manje od 4. godine dobili braceka, a sada sam u 33. tjednu i čekamo seku - sigurno nas naš mali anđelek čuva. Zato hrabro i SRETNO!
