Na primer, u situaciji kada vaše dete dobije napad besa u prodavnici zato što mu niste kupili lizalicu, dete će početi da vrišti "Hoću! Hoću! Hoću lizu!". Ako pokušate, kao odgovoran i smiren roditelj da blagim i ljubaznim glasom odgovorite mališanu "Zlato, ne možeš da dobiješ lizalicu sada jer još nisi jeo. Pokvarićeš ručak.", takav odgovor će sasvim sigurno samo pogoršati stvar. Ovo jeste logičan, razuman odgovor roditelja koji voli svoje dete, ali za dete tog uzrasta je nešto što će ga samo razbesniti, objašnjava doktor Karp. Ono tada smatra da mora da ponavlja svoj stav sve glasnije i histeričnije kako biste ga čuli i razumeli. Umesto toga, ovaj pedijatar savetuje da ponovite reči koje vaše dete vrišti i to umirujućim tonom glasa: „Hoćeš lizu. Hoćeš lizu. Lizu. Sada.“ Možda vam takav pristup deluje čudno, ali ovakav odgovor je, u stvari, samo verzija već dobro opravdanog metoda aktivnog slušanja koji odrasli koriste u svakodnevnoj komunikaciji, posebno u problematičnim slučajevima. Cilj naravno, nije samo da ponavljate reči, već da osobi sa kojom razgovarate bude jasno da ste razumeli na šta se ona žali. Kada razgovarate sa odraslom osobom koja je uznemirena i besna njoj biste rekli: "Razumem. Razumem. Shvatam te. Stvarno mi je žao. Žao mi je.“ Van konteksta ovakav odgovor zvuči nepovezano i besmisleno, a ipak osoba kojoj to govorite može da se smiri i prestane sa histerijom. Sasvim je slična i reakcija dece.