iskreno?- jako mi je teško kad se sjetim toga 
imala sam podršku i razumjevanje od svih (obitelj, prijatelji,mm) ali tada sam mislila sa me niko ne razumi... mm to ni dan danas nije svatio- jer tu bebu nije vidio, nije je bio svjestan... u biti ja neznam šta on misli o tome, nismo pričali- on ne želi baš puno pričati o osječajima..... ali bio je uz mene tada kao velika podška.... ja sam budala tada plakala ko kiša al da niko nevidi, sama sa sobom, a isprid drugih sam bila onako- ok.... znam bila sam mlada, išla u školu još- pa je možda bolje tako su govorili ok slažem se ali ipak..... nakon izjave razrednice ostala sam u šoku i nikad to neču zaboravit- pozvala me na stranu i pitala kako sam- ja joj kažem onako ne u detalje a ona se nasmije i kaže ajde jedno novo iskustvo pa mislim stvarno- žena ima 30 god i nema dicu al ipak mi se to činilo baš ružno... mada neznaš šta bi reka nekome u toj situaciji..... ali evo da vam kažem da sam jako ljuta na sebe- sitim se svaki dan te boli i bebe ali ne i toga da me moj anđeo gleda sa neba- dok nisam pročitala postove od mariachi- možda svega par puta sam se sjetila da i ja imam anđela...al nisam ga se sjetila možda ni ja ko ni mm nisam bila svjesna da je to naša beba jer sam bila tek u 12 tjednu ali ipak sam grozna i nemogu se svatit nikako... oprosti anđele

ja sam imala par dana sreće kad sam saznala da sam trudna i onda kad sam otišla kod ginekologa nema ploda pa sr+trepnja pa uredu je pa nije pa sam prokrvarila i nakraju ispala vanmaternična trudnoća. 1. dan u bolnioci bilo mi je grozno još više jer mi je došla moja Ramona pa sam se suzdržavala da ne plačem pred njom a kad je otišla bila sam koma. onda sam se malo skulirala i rekla sam sama sebi imam predivno dijete i da više i ne budem mogla imati djece ja sam neizmjerno sretna osoba i utjehu sam tražila u njoj.  o svom malom anđelu ne razmišljam često jer znam da bi me to dotuklo. sad sam mama još jedne djevojčice i imamo malog anđela na nebu da nas čuva. utjehu sam našla u situaciji koja je tada bila a to je da imam zdravo dijete i mm i podršku od obitelji. 

_____________________________

16.06.2004.

28.06.2010. !!!!

Prije nego što prijeđeš ulicu uhvati me za ruku. Život je ono što ti se dešava dok ti razmišljaš o drugim stvarima.

i meni je bilo jako tesko ali iznutra.ja sam zena stijena(zato sam stavila onu kiticu gore).izvana jaka cvrsta i nepokolebljiva.a unutri sam jako osjecajna.nitko nije vidio moje suze,tek kad bi ostala sama bar malo onda bi pustila koju suzu.
nezelim da me se zali itd.a imam jako puno zalopoljki oko mene koje su mi samo drzale predavanje i kao zalile i plakale.neki su mi se cak smijali iza ledja.neki su mi pak govorili da sam JADNA. zasto sam jadna kad nisam.ja sam 3puta zatrudnila,hocu li cetvrti put neznam,ali jadna nisam.
mogu reci da sam sretna sto sam imala te 3 trudnoce,barem sam osjetila svoje djete.mozda to sad malo glupo zvuci,ali hocu reci osjetila sam tu toplinu u srcu i srecu.svaki dan se sjetim svojih andjela i sretna sam sto su sada na nekom boljem mjestu.i to me tjesi i daje mi snagu jer ih bezuvijetno volim i znam da oni vole,gledaju i cuvaju mamu i tatu.zato nezelim plakati vec biti nasmijana da oni nebudu tuzni.

mozda mi je zato tesko sto se nisam imala kada isplakati i prezaliti.da jesam manje bi boljelo ili da vec imam djete bilo bi lakse,a ovako nije.

cure volim vas

  znaš da znam kako je to.....

_____________________________

16.03.2012- Korana
09.10.2013- Ivan

ja sam imala cijelo vrijeme mm uz sebe , kćerkicu i obitelj a i neke drage prijateljice koje su prošlejoš gore nego ja. Svašta sam pomišljala, Bog me kaznio, nisam dobra, što sam krivo radila, zašto nisam reagirala kad se u meni pojavila sumnja.
Vidila sam je nakon poroda i stalnoi mi je njeno lice bilo u glavi( i dan danas je) , ista kao moja orva djevojčica.Svakog detalja od dolaska u bolnicu do poroda se sjećam.Jako teško, grozno!!!
Gledala bih tv pa odjednom počela plakati, muž mi je jako puno pomogao stalno smo pričali(dobro više ja) ali sam stalno tražila od Boga snagu radi moje kćeri i ponavljala sam samoj sebi da je Bog milosrdan i jednog dana moja tuga će biti radost.
Počela sam raditi neki dan, Jako mi je teško ali vrijeme barem prolet. Misli su još uvijek tu, moja kćer je spomene pa joj moram odgovoriti, teško mi je ali ona je dijete i treba odgovore. sada imam anđela na nebu i kad sam išla u Zg da nam kažu što dalje samo sam se prekrstila i zamolila mog anđela, moju Mariju da mi da snage. I dala mi je. Pravi anđeo!
Morate biti jake, i mislit pozitivno. Biti strpljive , Bog nam daje onoliko koliko možemo podnijeti!

02.04.2005.Klara
20.05.2010.Marija

draga klarita potpuno suosjecam s tobom.vidim da si svoga mariju rodila 20.5.2010,a ja svoga  luku 20.5.2009. ali ja njega nisam vidjela jer nisam htjela,mogla otvoriti oci.zao mi je sto nisam ali znam da je bolje tako.
drzi mi se jer s vremenom ces nauciti zivjeti s tim gubitkom.imas jedno dijete i to ti je sve na svijetu.imas i jednog andjela koji vas cuva,a mozda ti bog posalje jedan paket jednog dana kad to budes pozeljela.pusa i drzi mi se

< Poruku je uredio anaxx -- 4.7.2011 11:06:40 >

Joj, drage moje, ja čitam vaše postove i plačem. Jake ste, preživjele ste ono najteže za jednu ženu... Želim Vam da tom snagom nastavite dalje i pronađete svoju sreću i utjehu. Hvala što ste otvorile svoja srca, i ja iako nemam takvo iskustvo, svim srcem suosjećam sa vama

< Poruku je uredio anaxx -- 4.7.2011 11:06:50 >

_____________________________

Patrik i Kiki, moja dva sunca